Zašto svaki moj ponedeljak propadne do srede

Moji ponedeljci su bili savršeni.

Ustajem ranije, jedem kako treba, pijem vodu, šetam, ne grickam uveče, ležem na vreme. Utorak takođe solidan. Sreda je bila mesto gde je sve umiralo.

Ovo se ponovilo toliko puta da bih, da je neko drugi u pitanju, davno primetila obrazac. Ali kad se dešava tebi, ne vidiš obrazac. Vidiš dokaz da nešto sa tobom nije u redu.

Trebalo mi je dugo da shvatim da nije bilo do mene. Bilo je do toga ko piše plan.

Plan piše nedelja, a živi ga sreda

Nedelja uveče je najoptimističniji trenutak u nedelji. Kuća je sređena, sutra je novi početak, i ti sediš mirna i praviš plan.

Ali ta žena koja piše plan u nedelju u devet uveče nema pojma šta je sreda. Ona ne zna da će u sredu biti sastanak koji se pomerio, dete koje ima temperaturu, i poziv koji traje četrdeset minuta duže nego što treba. Ona piše plan za idealne uslove, jer u nedelju u devet uveče uslovi jesu idealni.

Sreda je istina. Nedelja je fikcija.

Kad sam to shvatila, prestala sam da pravim planove u nedelju. Sad ih pravim u sredu uveče, u najgorem trenutku nedelje, kad sam najumornija. Plan koji preživi tu sredu je jedini plan koji ima šanse.

Previše odjednom nije ambicija, nego bekstvo

Druga stvar koju sam radila je bila da menjam sve u isto vreme.

Nova ishrana, novo vreme ustajanja, šetnja, voda, bez telefona uveče, sve od ponedeljka. To izgleda kao ozbiljna namera. Ustvari je bilo bekstvo, samo maskirano.

Kad promeniš sedam stvari odjednom, ti si zapravo obezbedila sebi izgovor. Kad padne jedna, padne sve, i onda možeš pošteno da kažeš da nije išlo. A da si promenila jednu stvar, morala bi da živiš sa tim što nemaš gde da se sakriješ.

Sad radim drugačije. Jedna promena, tri nedelje, i ništa drugo. Zvuči ponižavajuće malo. Prvi put kad sam to uradila, osećala sam se blesavo. Ali posle godinu dana jedna po jedna promena je bila jedina koja je ostala.

Nadoknađivanje je zamka

Najgore što sam radila nije bio propušten dan. Bilo je ono što sam radila posle njega.

Propustiš sredu, pa u četvrtak pokušaš da nadoknadiš. Jedeš manje, vežbaš duže, kazniš se malo. Osećaš da si vratila kontrolu.

To nikad nije radilo, ni jedan jedini put. Nadoknađivanje ne vraća sredu. Ono samo pravi četvrtak koji je težak, pa onda petak koji je nemoguć, i do subote si već negde gde ne želiš da budeš.

Ono što radi je dosadno i nimalo dramatično: propustila si sredu, u četvrtak nastavljaš kao da se ništa nije desilo. Bez računa, bez kazne, bez razgovora sa sobom o tome kakva si.

Ponedeljak nije loš, samo je precenjen

Nemam ništa protiv ponedeljka. Problem je što smo ga pretvorili u ritual.

Ponedeljak je postao mesto gde odlažemo stvari. Kad nešto ne ide danas, kažemo da počinjemo u ponedeljak, i time dobijemo dozvolu da do tada ne radimo ništa. To nije plan, to je odlaganje sa lepim imenom.

Poslednji put kad sam nešto stvarno promenila, bio je utorak popodne. Bez pripreme, bez plana, bez nedelje uveče. Samo mi je u jednom trenutku bilo dosta i počela sam. Nije bilo svečano i nisam nikome rekla.

Traje već drugu godinu.

Jedna stvar za ovu nedelju

Ako i vaš ponedeljak umire do srede, nemojte da pravite bolji plan. Napravite manji.

Izaberite jednu stvar. Jednu jedinu, dovoljno malu da vam bude neprijatno koliko je mala. I radite je tri nedelje pre nego što dodate bilo šta drugo.

I kad je propustite, a propustićete, sutra samo nastavite. Bez naplate.