Ono što se ne vidi kad se upali crvena lampica

Najčešće pitanje koje mi postave kad saznaju šta radim je da li se plašim kamere.

Ne plašim se kamere. Kamera je najmirniji čovek u studiju. Ono što je teško je nešto sasvim drugo, i o tome se ne priča, jer zvuči previše malo da bi bilo teško.

Teško je ćutati.

Petnaest sekundi je jako dugo

Kad neko pred vama traži odgovor, a vreme ide, u vama se javi impuls da pomognete. Da nagovestite, da se nasmešite, da kažete nešto ohrabrujuće. Taj impuls je ljudski i skoro uvek pogrešan, jer u tom trenutku vi ne pomažete njima nego sebi, da vam bude manje neprijatno.

Posao je da izdržite tišinu.

Ja sam to učila godinama i nisam sigurna da sam naučila. Znam samo da sam prestala da je prekidam, što nije isto što i prestati da mi smeta.

Zanimljivo je koliko sam to isto morala da naučim i kod kuće. Kad vam dete priča nešto što mu je važno, a vi već znate kraj i već imate savet spreman, najteže je ne reći ga. Studio me je toga naučio pre nego što me je naučio život, i to je jedina profesionalna veština koju sam prenela u kuhinju bez ostatka.

Emisija koja ide uživo nema gumicu

Slagalica se radi decenijama i ima svoj ritam koji je stariji od svih nas koji je danas pravimo. Ljudi je gledaju uz večeru, u istoj sobi, često u tri generacije odjednom. To vam se popne na ramena kad shvatite.

Ne možete da popravite rečenicu koju ste rekli. Ne postoji verzija u kojoj se vratite i kažete to malo bolje. Ono što izađe, izašlo je, i to je verovatno najzdravija stvar koju mi je ovaj posao dao.

Jer kad radite nešto što se ne može popraviti, prestanete da tražite savršeno. Naučite da je dovoljno dobro zaista dovoljno, i to znanje se posle raširi na sve ostalo. Na obroke, na roditeljstvo, na sve.

Ono što nas gledaoci nauče

Najlepše poruke koje dobijam nisu o kvizu.

Pišu mi žene koje su gledale sa majkom koje više nema. Pišu mi ljudi koji su emisiju gledali u bolnici. Pišu mi iz Kanade i iz Beča i iz Sarajeva, i pišu mi stvari koje nemaju veze sa tim ko je pobedio.

To me je naučilo nečemu što nisam znala kad sam počinjala. Ljudi ne pamte sadržaj. Ljudi pamte kako su se osećali dok su ga gledali.

Zato ovaj blog i postoji, ako smem da povežem dve stvari koje na prvi pogled nemaju veze. Ne pišem ga da bih vam dala informaciju. Informacija je svuda, i previše je ima, i od nje niko nije postao mirniji. Pišem ga zato što mislim da ženama koje sve stižu treba jedno mesto gde ih niko ništa ne traži.

Šta se dešava kad se ugasi lampica

Ono što se ne vidi je koliko je posle tiho.

Izađete iz studija, sednete u kola, i tu vas sačeka sve što ste odložili da biste bili prisutni tih sat vremena. Deca, poruke, kuća, spisak. Ta tranzicija je za mene godinama bila najteži deo dana i nisam znala šta da radim sa njom.

Sad radim jednu stvar koja izgleda smešno. Sedim u kolima pet minuta pre nego što upalim motor. Ne gledam telefon. Ne zovem nikoga. Samo sedim.

To je verovatno najkorisnija navika koju sam ikad stekla, a nema nikakve veze ni sa hranom ni sa vežbanjem ni sa bilo čim što se meri.

Neke stvari se ne mere. To sam takođe naučila u studiju.