Sa dvanaest godina sam ceo život spakovala u jednu torbu.

Završila sam Fakultet političkih nauka i htela da budem novinarka. Kad je RTS raspisao konkurs, nisu me primili. Napisala sam pismo direktno direktoru i odgovor je bio kratak: volim borce, idi u Beogradsku hroniku. Tako je počelo.

Danas radim Slagalicu i Jedan dobar dan. Postavljam pitanja za život, pred publikom koja gleda u porodici, uz večeru. To je posao koji volim i koji me je naučio jednoj stvari: najbolje odgovore dobiješ kad pitaš iskreno, a ne kad se praviš da već znaš.

Zašto ovaj blog

Zato što sam u jednom trenutku shvatila da o hrani znam sve i ne radim ništa. Da imam dvoje dece kojima svaki dan spremam obroke, a da sama jedem stojeći, iz šerpe, ono što ostane. Da mi je popodne oko četiri neko isključi struju. I da sam počinjala „od ponedeljka” toliko puta da to više nije bilo smešno.

Nisam nutricionista. Nemam diplomu iz ishrane i neću se praviti da je imam. Ono što imam je posao u kome znam da pitam, i pristup ljudima koji stvarno znaju. Zato ovde radim jedino što umem: pitam struku, probam na sebi, i javim vam pošteno šta je radilo, a šta nije.

Šta ovde nećete naći

Neću vam pokazati fotografije „pre i posle”. Neću vam prodati dijetu od sedam dana. Neću napisati da je nešto greh. Neću vam ponuditi čaj koji topi, prašak koji čisti, ni plan koji menja život do subote.

Ne zato što sam bolja od bilo koga, nego zato što sam sve to probala i znam kako se završi. Završi se tako što se osećate gore nego kad ste počeli, i što sledeći put krenete sa još manje snage.

Ovde ćete naći sporije stvari. Jedan tekst nedeljno, o hrani koja se stvarno kuva, o telu koje se posle četrdesete ponaša drugačije nego pre, o glavi koja je najteži deo, i o onome što se ne vidi iza kamere.

Za koga pišem

Za ženu koja uvek žuri, a uvek stigne. Koja zna šta ko u kući neće da jede, ali kad je pitaju šta ona voli, mora da razmisli. Koja je umorna, i kojoj niko nikada nije rekao da to nije njena greška.

Ako ste to vi, dobrodošli. Ovde se ne žuri.